тако често и тако жудно, као да су заједно расли, па су се сада, након дуге раставе, текар састали. Ох, ови очни телеграфи казивали су много, врло много, и чинили су много!...

Распитујући, на ком би се мјесту српска граница могла, с најмање страха од потјере, прескочити ја, нешто, поменух Копаоник.

— Јест, брате слатки, прихвати журно Јеремија: — Копаоник је за Србе у Косову, као каква спасовна, високо дигнута застава, којој тегли сваки, који је жудан слободна ваздуха! Ви ћете Копаоник ласно наћи. Мени је тешко до њега допрети, а да се овдје не обазна мој одлазак!...

Послије овога и многога другог разговора, Јеремија оде и пробуди суварију, те и он дође да вечера. Мене већ сан тако савлада, да сам заспао још док су они сједили и разговарали се.