— А зар и ти мислиш кретати? упитах ја.

— Још од онога несрећнога дана; продужава Јеремија: када Цар Лазар паде на Косову, Србима је зло и наопако. Прост народ прича, да сваке године, на Видов Дан, у глуво доба ноћи, Ситница, Ибар, и Лаб, потеку крвљу, место водом. Не знам да ли те ријеке кад год теку крвљу, али да би могле потећи српским сузама, кад би се све сузе у једно скупиле, ни мало не сумњам! Нама је у свако вријеме било тешко од правих Турака, тешко нам је било од Арнаута, па, у новије вријеме, чак и од Черкеза; али никад оволико муке нијесмо имали, колико трпимо сада.

— За што то баш сада?

— Ево за што: Србија диже своје Арнауте из Пусте Ријеке, из Косанице, и Јабланице, и натјера их овамо на нас. Они, љути и осиротјели, грунуше на српска села у Косову, па лијепо хоће сада да нас затру, да растјерају. Ако се, у