— Коњ, рече он, вративши се к нама у кућу: — зобље као и да није путовао, а Турчин слатко хрче у сијену.

Находећи да је боље оставити суварију да се испава, па га тек онда звати на вечеру, наши домаћини поставише нама да вечерамо, докле ага спава.

За трпезу сједосмо: Живан, ја, и Јеремија. Стевка и Агнија слушале су нас, и двориле.

По што вечерасмо, и пошто пописмо малко више вина, наши се језици одријешише. Тада ми својему домаћину испричасмо не само своју историју: него му казасмо и своју намјеру: да не идемо у Бугарску, него у Србију. Тада смо се још надали да ће нас у Приштини Валија пустити, чим нас саслуша....

— Ласно је вама, браћо моја! рећи ће Јеремија: — ви сте сами: чим се пустите, можете куд хоћете: али што ћу ја с оволиким имаћем, са женом и шћерју?