вели домаћица: — А суварија је ли из Митровице, или је из даље?

— Он је чак из Пећи.

— Какав је човјек?

— Види се да је добар, али је Турчин; ко би му могао за све вјеровати? вели Живан.

— Да ли пије ракију?

— Пије, али крије. Ко му пружи, нека се окрене од њега.

— Хе! Хе! учини домаћица, и остави нас, па оде у једну стају до куће. Оставши сами у кући Живан и ја, чуђасмо се да у оволикој кући нејма другога чељадета, осим ове жене, а све је уређено и чисто, што оно веле, меда да лазнеш!

Суварија, намиривши коња, дође у кућу к ’нама, и сједе врло кисео: хтео би пити, а не ће да заиште.

У тај мах врати се у кућу домаћица, носећи у руци једну тиквицу:

— Ти си, ага, јамачно уморан, и жедан, рече она: — на мало воде, те