У Ђокана је још жив отац, старац већ слијеп од старости. У вече нам је дјед причао, да су се у њихову селу, за старих српских краљева и царева, копале руде, а особито сребро.

— Е, моја дјецо! вељаше старац: — зенђил су били наши стари, а нијесу били овака фукара, к’о ово ми данас. Ено, онамо близу Нова Пазара, у једној пећини, стоји и данас разбој, сав од суха злата! На том разбоју ткала је мајка Реље Крилатице свилено платно. Кад је, несрећница, чула да је на Косову пало српско царство: она се, од велике жалости, претворила у присојкињу гују. Сад разбој стоји у пећини, и на њему спава у котур савијена гуја присојкиња, која га чува: и чуваће га, докле год се царство опет не врати!!..

— Хе! Хе!!! узвикну старац, хотећи још нешто рећи, али му приђе снаха,