десну, па нас, тако везане, предадоше једном суварији, да нас тјера пак у Приштину! Ко се томе надао?!..

Усред ове муке и невоље, бијаше и једна мрвица среће: наш суварија бијаше човјек стар, а коњ му лијен, па, с тога, није нас гонио брзо, него смо ишли лагано, управо онако како смо сами могли.

Ми смо се још надали да ће нас Валија пустити, па нисмо ни мислили да бјежимо; а управо нијесмо били ни разабрали: куд бисмо могли побјећи?

Уз пут, опазивши да наш суварија „баца“ (пије) ракију, нудили смо му напојницу, гдје год нађемо ракије. Послије неког времена, понудисмо му тврду Божју вјеру, да ћемо ићи мирно, само да нас одријеши. И он се сажали, и одријеши нас: послије нам је било много лакше.

Први дан стигосмо на ноћиште у село Суогрло (Сухо Грло), које неки зову и