Ово девето дијете бијаше мушкарац, крепак, и пун здравља и живота. Надјенуше му име Омер. Срећна његова мајка чисто се поврати и подмлади, дојећи и негујући својега мезимца. И готово је, од тога доба, живила само за Омера. А шта да се рече за Хамза-Бега? Не напуштајући своје обичне суморности, он би ипак по цијеле сахате проводио у соби гдје је Омер; некад, док дијете спава, наднио би се над његову бешику, и не би умио скинути очију с њега!

И Омер је, хвала Богу, напредовао како се само пожељети може. Свакад здрав, свакад весео и задовољан, растао је овај мушкарац и развијао се на велику срећу својим родитељима.

Хамза-Бегу и Мелећи сада су дани пролазили врло брзо, готово неосјетно.

Приписујући ову своју нову срећу, у највећој мјери, утицају молитава тројице слуга Божијих, Мелећа и Хамза старали су се, још од почетка, упутити својега