рођака, и вјерно га бране, док се год находи под њиховим кровом, па би се, на тај начин, грдно осрамотио!

— Красан је то обичај! рече Живан.

— И још врло користан, додаде калуђер: — Да у Арнаута нема тога обичаја, још више би се крви лило међу њима.

— И тако је, продужава духовник: — Мехмед-Али-Паша био гост Абдула-Бегу, и овај га је морао бранити од Арнаута.

Чим је Мехмед стигао у Ђаково, дошли су му „на добродошлицу“ Шаћир-Ага и Бајрам-Ага, главари два највећа арнаутска фиса (племена), у ђаковачком округу — Краснићана и Гашана.

И они осташе у кући Абдулиној, на своју несрећу, јер их њихови фисови, одмах послије тога, огласише за муртаде (издајице) својих племена.

Други дан, по доласку Мехмед-Али-Пашину у Ђаково, неки Кореница Ђаковац, који је прије био кадија у Призрену,