га да одгоди свој полазак, бар за неколико дана!

Или је Мехмеду дошла така заповијест из Цариграда, или је баш сам хтио показати, да се не боји Арнаута, тек он не послуша тих добрих савјета, него оде.

Од Призрена до Ђакова прошао је мирно. У Ђакову одсједе у кући Абдула-Бега Ђаковца који је, као башибозучки командир, имао султански орден, за рану коју је добио од Срба, на Куршумлији, 1878 године.

Мехмед је мислио да, преко Абдула-Сета, утиша Арнауте, докле посао на граници сврши; па послије би им се ласно осветио. Сумњам да се је Абдула-Бег обрадовао кад је видио Мехмед-Али-Пашу у својој кући, јер је знао како о њему мисле Арнаути, па се је бојао, да и сам не изгуби њихово повјерење; али га није могао одбити за то, што би тиме погазио обичај, по коме Арнаути, „на своју бесу“, примају у кућу и самог убилца својих