Мехмеда тај глас не уплаши; него још, да би показао да се не боји Арнаута, једне сриједе, која је у Призрену пазарни дан, изиде на коњу, само са четири пратиоца, и вас дан је пројахивао кроз варошке улице.

Пред полазак у Ђаково, два дана узастопце, излазио је у варош, сједио на отвореном мјесту и, гологлав, пио каву. Турци су, по томе, држали да је одиста „ ђаур “, као што се већ говорило за њега: али му не учинише ништа. Може бити да им је и договор био такав: да чланови савеза у Призрену посао попну, а они у Ђакову — да га доврше?

У другој поли Августа Мехмед-Али-Паша пређе из Призрена у Ђаково, одакле је хтио преко Пећи у Гусиње. Неки Турци, противни арнаутском савезу, одвраћаху га од пута у Ђаково, а призренски мутесариф, Ћамил-Бег, Тетовац родом, клече на кољена пред њега и љубећи му од хаљине скуте, мољаше