свуда био, и готово све гледао својим очима; али је баш сада вријеме да мени тамничар да они јадни тајин. За то да очекнемо, докле он дође и оде!...

Одиста, у тај мах, звекир на вратима клопну, кључ шкрипну, врата се малко отшкринуше, и тамничар утури унутра крчаг воде, и један окорео хљебац. Иза тога, трже се на траг, и врата затвори и закључа за собом.

Напипавши у мраку крчаг, калуђер га натеже, те се напи воде; за тим узе хљебац и, разломивши га с тешком муком, даваше и нама по парче да једемо. Једући ту своју посну вечеру, настави своју причу овако:

— Како се рашчуло, да је, на Берлинском Конгресу, углављено да Босну и Херцеговину притисне Аустрија, а Гусиње и Плав да припадну Црној Гори: одмах је Порта, својим начинима, почела наговарати арнаутске поглавице, да бране земље у којима живе Арнаути. У то име