једном духовнику, казавши се ко смо, и куд идемо, па одмах одосмо разгледати толико чувену и толико поштовану Дечанску цркву, по којој је основалац њезин, Краљ Стеван, прозван Дечански.

Небројено пута Живан је мени описивао љепоту и значај ове велике задужбине, а сада, гледајући је очима, и дивећи јој се, са мном заједно, рече:

— Занимљиво је постање ове лијепе цркве. Краљевић Стеван, доцније прозвани Дечански, син краља Милутина, по некој злој срећи, бијаше пао у немилост оцу својему. За то је прогнан из отаџбине, те је, у туђини, претрпио велике муке. Најпослије, помоћу добрих људи, измирише се отац и син. И, кад отац умрије, син сједе на краљевски пријесто.

Краљујући, на очину пријестолу, Стеван дочека другу несрећу. Диже се на њега с војском зет његов, Мијаило Шишмановић, цар бугарски. Стеван, у битци