— Прије четири дана, рећи ће наш пратилац малко нижим гласом: — ови су чобани, овдје у Жлијебу, убили човјека, у кога су нашли само шест гроша!
Нас не дирнуше. У планини нас срећа лијепо послужи, да нас доцније, у вароши, на суду, заборави!
Али, остављајући на страну страх од Арнаута, могу ли испричати тегобу овога пута? Ко би умио описати: небројне пећине, литице, суновратне одсјеке, и сву другу непојмљиву игру природе и времена?
Све то ваљало би видјети очима; описати се пером одиста не може!....
У Пећ стигосмо за висока сунца. Наши путни другови, чим уђосмо у варош, разиђоше се свак на своју страну. Ја и Живан пак, разгледајући у Пећи улице, куће, и дућане, упутисмо се одмах к