ми бисмо дуго сједјели; али пратилац наш (суварија) викну:

— Трговци путници, не оклијевајте; ово је Жлијеб! Овдје човјек, на сваком кораку, море погинути. Овдје царују арнаутски чобани, који за Бога не знају, а људској се власти смију!

Пођосмо! Ишли смо што се може брже. Наилазили смо на по некога чобанина, који својим одијелом и држањем не улијева ништа весело у гледаоца. Ево двије ријечи о одијелу тих чобана: Сваки носи узане сукнене чакшире: дугачак кожух од овче коже (неку врсту опаклије); од оружја сваки има за појасом мале пушке пећанке, револвер, и нож црнокорац; о рамену — пушку мартинку. Око главе сваки завија бијели арнаутски пешкир.

Ни смо поред тих чобана пролазили не осврћући се, а они су стојали, и на нас гледали, не помичући се.