петорицу другова, да нас у путу буде више. Од тих другова, ваља поменути бар Реџеп-Агу, трговца из Пећи, који је томе путу врло вичан, и младога Авди-Бега из Вишеграда који, веселник, бијаше тако осиромашио, да идаше са свим бос.

Од Подгорице до Берана наш је пут ишао с југо-запада на сјеверо-исток, а од Берана окренусмо правце на исток.

Први дан путовања, пред ноћ стигосмо у село Биор. Реџеп-Ага, који туда често путује, рече нам, да су Биорци људи врло негостољубиви. И одиста гдје год упитасмо:

— Можемо ли ноћити? одговараху:

— Не можете; надамо се сватовима, који ће овдје пасти на конак.

Изиђосмо већ на крај села.

Кад нам и из пошљедње куће одговорише да нас, због сватова, не могу примити, Реџеп-Ага викну:

— Нејма других сватова; ми смо сватови!