закопала, изгубила је, јадница, и љепоту, и снагу, и здравље.

А грдну је муку потеглила та жена око толике своје дјеце, па готово све узалуд!

Кад јој се нашло прво дјетенце, дозвала је хоџу, и упитала: шта да чини да своје чедо сачува од каменица вјештица, јер је вјеровала, као и све њене друге у Босни, да вјештице затиру малу дјецу, гдје год могу. Хоџа је наредио те се дијете, још неокупано, измјерило на кантар. Колико је оно било тешко, толико ока пшенична брашна да даје Хамза којој сироти за дванаест година.

Хамза је рекао да се та мјера даје четвороструко.

Али је то дијете умрло послије пола године.

Нашло се друго дијете.

Мелећа замоли хоџу за какав други лијек.

Хоџа нареди да се нађе бијели трн самац (који је никао сам за се); да се