Из Подгорице смо ударили на Братоножиће, те смо дошли на Лијеву Ријеку. Од Подгорице до Лијеве Ријеке, особито преко планине Вјетерника, пут је тежак да се описати не може. Ми смо се необично обрадовали кад смо, од Лијеве Ријеке, почели осјећати и по мало земље под ногама, а не сам камен као дотле; и када смо угледали брда обрасла шумом, а дотле смо гледали саме голијети.

Даље, долином ријеке Таре, бијаше још, лакше путовати.

Спустивши се Тари у долину, падосмо да се одморимо: ја и Живан под једну борику, а Поп Перо и Никодим под другу.

Лешкајући тако води на обали, Живан ће се окренути к мени, и рећи:

— Море, Момире! Ти, одавде у Зворник мореш послати поздрав кому хоћеш!

— Како, Живане? упитах ја.

— Ево како: духни га доље у Тару; она ће га пронијети поред Колашина