— Чудна ли је ова тајнена тишина! прошапта Перо.

— У Турака је тако, додаде шапатом Никодим.

Како који Турчин сврши молитву, устаје, излази из џамије, назува своје јеменије, које сваки остави у тријему пред вратима, и одлази на своју страну.

Послије џамије, одосмо турском конзулу, те пријависмо своје путне исправе. Прими нас лијепо, пасоше нам визира одмах, и за сва четири наплати само пет фиорина таксе!

У Подгорици заноћисмо.

У неко доба ноћи, пошто се они дневни свијет бијаше разишао, и пошто се варош вратила у своју обичну тишину, зачу се с мунаре мујезин који врло гласовито устресаше:

— Ла еилалах, илалах ве Мохамеду ресулул-лах! Ешхеду, Мохамеду ресулулах! Хајје алел фелах хајје, алел селах!“ („Нејма другог Бога, осим