— Е, бива, данаске је вође тешко за Мусломана; идемо и ми за другима....

— Тамо ће вам бити теже....

— Хајде, не дангуби! повика један старији Турчин оном што говораше са мном, и тако нам се разговор прекиде.

Ја се сада сјетих колико је мој раметли-бабо срећан, што бар остави кости у својој земљи, а могао се, под старост, овако потуцати од немила до недрага!...

Мало даље ударисмо на турску џамију: бијаше молитвено доба; унутра се виђаху неколики Турци на молитви.

— Да уђемо! рече Вулић.

— Моремо; прихватих ја, као човјек код своје куће, заборавивши да сам данас и ја у џамији туђин.

Уђосмо са свим лагано. Турци, клечећи на кољенима, тихо клањају и мрдајући уснама шапћу ријечи молитвене, а рукама се лагано дотичу својих груди.