махнувши везом који му, је у рукама.

Тој процјени подгоричкога јунаштва ја се смијем, заврши Живан.

— О јунаштву Подгоричана Хришћана не ћу ти рећи ни зла ни добра, додаде Никодим: — одавно су под великим притиском, па се у том ни огледали нијесу; али Турци Подгоричани Бог ме су били прави јунаци!....

Сврнувши с главне чаршије у једну споредну улицу, сретосмо чопор лијене, и чисто одјевене турске дјеце, а за њима иђаху и двије старе буле. Младога турског чељадета нигдје не запазисмо. Идући даље, наиђосмо на неке Турке који товаре да се некуда селе.

— Куд Бог да тако? упитах ја.

— Бива, одговори упитани, по што најприје малко смигну раменима: — куд буде ксмет!

— Што остављате своје мјесто, своје имаће?