на онога што сједи на ћепенку, и везе једну црногорску капицу.

— А што да нијесу? упитах ја.

— Јунаци Подгоричани, наставља онај из гомиле, намигујући својим друговима, и погледајући на онога што везе: — једном, на вашару, купили сваки по режањ џигерице, и хтјели то обарити за ручак; али, да им се режњеви не би измијешали, сваки веже свој режањ концем: режњеве пусте у котао, а сваки задржи у руци крај конца од својега режња.

— Погле! Погле! учини Вулић.

— Кад се, на такав начин, џигерица обари, они онда сједну ручати сваки свој режањ. И, на врага, опет се око нечега сваде и потуку. И дуги љетњи дан били су се пушкама, и сјекли се ножевима, па — кад да преброје мртве и рањене — нити се ко ранио, нити је ко погинуо! Ето каки су јунаци Подгоричани!

— А већ сте ми и ви прокопсали са својега јунаштва, рећи ће дућанџија Подгоричанин,