своју вјеру: нек вјерује ко како милује: Ришћанин — источну; Кршћанин — западну, а мусломан Мухамедову; али народ ком смо синови сва тројица, отаџбину, у којој се сви рађамо, живимо, и мријемо; у којој сваки своју вјеру вјерујемо, ту отаџбину заједнички да љубимо, да чувамо, да дворимо као срећни синови своју милу мајку! Вјере су на земљи рад небеса; па свака вјера своје вјерне нека води у рај којим хоће путем; а земљу, отаџбину, која је колијевка свјем трима вјерама, нека помажу, нек благосиљају и црква, и миса, и џамија!...

— Никодиме, брате, рећи ће Живан: — твоје су ријечи као сунце које освјетљује и оживљује!

И ја се клањам увијек таким мислима, додаде поп Перо.

У таким, и тима сличним, разговорима прођоше нам добре двије недјеље

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца