да смо смјели један пред другим говорити и што би се тицало главе.

Вриједи испричати макар што год из наших многих разговора, колико тек да се види каке су мисли нас забављале:

— Под небом нема народа несрећнијега од народа нашега, рече једном Поп Перо: — Кад су се Срби доселили у ове данашње земље пали су, као што знате, међу двије средине просвјетне и политичке, које су се трле међу собом: пали су међу Византију и Рим. Византија их је вукла к себи, а Рим опет к себи. Византија је, ваља признати, била блажа; била је мудрија; Рим бијаше тврд, крут; Хришћанску вјеру Србима су нудили и она и он. Само је Византија пружала јеванђеље на језику словенском, који је Србима близак и разумљив, а охоли Рим — на класичком латинском, туђем језику! излази: да им је Византија пружала срећу — на њихов начин; а Рим је жељео усрећити их на свој начин! И