знао је много-више, него ма који други калуђер.

Како он мисли о народу и о себи, може се видјети по овом његовом одговору:

— Па што се враћаш, рече му једном Живан: — кад ти је манастир тако пострадао, и остао без игдје-ичега?

— Како што се враћам? одговори Никодим: — Човјек ваља да ради оно што му је дужност, а не тек оно што му је угодност. Моја пак дужност јесте: да сједим на оним зидинама, да помињем оно што је било, да оплакујем ово што је сада, и да се надам оном што ће бити! На мене ће се угледати други, и, тако, народ не ће клонути....

Живан, Поп Перо, и Никодим бијаху већ познаници и пријатељи, кад ја дођох на Цетиње. Ја се прво сретох са Живаном, а он ме позна с Пером и Никодином.

Послије тога спријатељили смо се тако