пјева; у нас пјева сав народ. Онде су наша богатства, онде су наше-красоте, онде је дух српскога духа! Оно је славни врх на који се мора успети наша ватрена омладина. Српска пјесма умекшава срца; српско срце њежно осјећа.

Наше је нашљедство, вели он на другом мјесту: — у српским приповијеткама; у њима је сјеме, искра, почетак нашег народног препорођења. У њима ће синови мојега народа наћи онај дух што се диже и лебди над водама потопским: примиће га у се, ако срцем ужљубе своју домовину, ако се не буду срамили матере своје. Њих ће благи српски дух испунити својом силом, ако им не омили дух туђински. Општа просвјета у нашим приповијеткама и пјесмама имаће нових замишљаја, начина, и израза; ту је круна српском генију, ту му је слава и бесмрће"!...

По тим, тек неколиким, протама види се како Вулић мисли и како осјећа.