философије и из језика онима који су та знања тражили. „Проклеше ме за ово, вели он: — људи црна одијела; али је клетва њихова немоћна према благослову мајке моје“ !...

Вулић пише и у новине, те ватрено брани српску народност. Из његовога пера изашла је и књига која је сва, од аза до ижице, најљепша пјесма најмилијему на земљи имену — имену Мајка.

Ево неколиких врста из пера Вулићева:

„Наш се народ, вели он: — узвисио пјесмом; узор му је и сила у пјесми. Узор се српски сија, и не ће нам га потамнити тмуша худе злобе худих злобника; Срби не ће застранити, докле год им траје тога видјела. Показаћемо силу својега духа, кад наше доба дође. Српска је пјесма жалосна, јер иде од жалосна срца, али жалост гоји и ојачава душе.

„Други се народи диче својим гласовитим пјесницима, али у њих мало људи