он у хлад, код њих и, готово нехотице, пусти се с њима у разговор. Међу радинима бијаше неки Грбави Трипко, велики шаљивац, коме су Турци обично праштали, макар што да рече, јер је својом лијепом шалом и њихову суморност много пута растјерао. Овај Трипко, видећи Хамзу овако добре воље, ни пет ли шест, него правце запита:

— Збиља, Беже, ако нешто Милошевић пријеђе Дрину, као што се говори, шта ћеш онда ти?

— Зар ти, Трипко, мислиш, одговори Хамза: — да је крст од сто ока (те га ја не могу дићи)? Ако Милошевић одиста прихвати Босну, ја ћу крст на се а прасе преда се, па ћу опет бити Бег Видајић, а Трипко ће му сјећи баскије, као и данас!...

Сељаци се згледаше, и умукоше.

Хамза-Бег се послије тога, диже и оде.

Сељаци су се јако чудили Хамзиним