О својему родном мјесту Вулић овако говори: „Није богато моје родно мјесто; у њему нејма изобиља.; али чистоћа реси и покрива сиромаштво. Моји земљаци нијесу срећни: многе им невоље загорчавају срца, али су они веселији у невољи него други у весељу. Досјетљиви су, умјетни су, доброћудни су, и милокрвни ти моји земљаци. Моје је родно мјесто један српски цвијет што дивно цавти поред српскога Дубровника!... “

По свршетку гимназије, Вулић је отишао у Рим, те свршио богословију, и постао католички свјештеник. Тамо се задржао дуго, и готово отпадио од својега народа, докле му није дошла у походе мила мајка. Ево како о том пише сам: „Дође старица у туђину да загрли сина; дође у прогонство — да нађе прогнаника, да му облакша јаде јадној души. Донесе ми у свом срцу, у својим ријечима и обичајима дух домовине моје, народа мојега. Већ бијаше нестало у мене