Кад су Аустријанци ушли у Босну, и почели је уређивати на свој начин, они, једнога лијепога јутра, замоле Живана да остави Босну, и да иде куд год му је воља. Живан се покори сили која умије тако лијепо да усрећава туђу земљу, и пријеђе у Црну Гору, гдје опет постане учитељ.

Прије кратког времена, дознао је да му је стара мајка на умору, и преклиње га да јој дође. За то је оставио службу и дошао на Цетиње за пасош.

Ту смо се нас два познали и спријатељили те смо, иза тога, живјели ка’ два рођена брата.

Живан је средњега раста: смеђе косе: висока чела: плавих, увијек насмијаних очију; малих, танких брчића, и шиљасте, прићосаве браде. Глас, му је тих, али милозвучан и убедљив....

Перо Вулић рођен је близу лијепога Дубровника. У овом славном граду свршио је гимназију.