да је то само претерана смотреност онако калуђерски кроз нос проуњка:

— Е, Бога ми, синко, стани да виђу: хоће ли светац да се креће?

Иза тога уђе у црквицу, приђе к ћивоту, цимну га малко и, окренувши се к перјанику, опет проуњка:

— Ва истину, нејма од тога ништа; не ће светац да се креће!

Перјаник, чувши такав одговор, а знајући да је зло неминовно, скиде капу, наже се с врата у црквицу, и викну:

— О, Свети Василије! Казао је Господар да те носимо, ако хоћеш; а ако нећеш, кроз двије уре, овдје ће бити Сулејман-Паша, па ти боље знаш шта те онда чека!

— Стани синко, стани; да опет виђу, рече, на ново, духовник. И, цимнувши ћивот појаче, викну: — Ене! ва истину, лак као перце! (То јест: хоће да се креће!).