рукама, па се, ето, никшићке аге селе некуд у бијели свијет. Никшић ће сада, као Требјеса некад, остати без народа, а Никшићани ће угинути у туђини!

Ето за то уздишем. Жао ме је што се српско племе тако узајмице затире, и затире се са својих вјера!

— Е, бива, баш имаш разлога да уздишеш; али ја све мислим да би паметни људи, само кад би својски настали, могли и тому јаду наћи лијека.

Ово рекох, сјећајући се Ивана Шилера, и оних његових разговора, док бијах у војсци.

Симеун слеже раменима, погледа у небо, и само рече:

— О, дај Боже!

У Никшићу се пријавих мјесному управнику, који ме стаде испитивати: ко сам, шта сам, и куд намјеравам?

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца