— Што толико уздахну, човјече? упитах ја.

— Виђи Никшић, а виђи Требјесу, наставља он: — У Никшићу су живјели Срби вјере Мухамедове, а у Требјеси Срби вјере Христове. Први су били јачи и бројем, и богаством, и влашћу. Други су се опет одликовали упорним јунаштвом. И тако су се та, вјерама разбраћена, браћа међу собом клала и затирала као прави крвници. То се клање, најпослије, додија Требјешанима па, у очи Ивања дне, 1804, њих двадесет и две породице оставише своја огњишта и одселише се пак у Русију, гдје, на дан хода од Одесе, основаше село Славеносрпско. Требјеса, иза тога, оста готово пуста а Требјешани у Славеносрпском заборавише српски!

— Штета што се народ тако расипа, рекох ја.

— Још није сва штета ту, настави Симеун: — Ево је данас Никшић у српским