Игуман тада уста, и рече:

— Ја, дјецо, идем да починем, а ваља ми за те, гледећи мени у очи, и исправу написати. Лака ви ноћ!

— Лака ноћ! одговорисмо ми.

Послије тога, ја и официр пријеђосмо у оџаклију да спавамо.

Ватра је на огњишту горела и догорела па се, мало по мало, покрила дебелим пухором. У оџаклији настао густи мрак. Све се утишало. Само један попак у дувару, близу огњишта, зриче своју обичну пјесмицу, и шеталица од сахата редовно чини: тик, так; тик, так; тик, так! а на моје очи никако сан не слази! Мислио сам о својој младости: мислио сам о својој милој нени, и о раметли бабу своме; сјећао сам се њихових ријечи; мислио сам о овом што учиних, и, послије свега тога, питао сам се: да ли ћу кад наћи своју милу Паву?