судије Јелића, па је ту и неизбежна Мица, то јест, данас највише на свету има Мица: свака кућа у Београду има барем по једну, па тако се и овде десила једна, ма да господин Лаза каже, да ова Мица личи много више на оне многобројне, другог рода, лукаве, што по ваздан ћуте па само вребају за ловом, него на оне ређе, што се диче по правди тако лепим именима, као што су Милева, Милена, Милка, Милица и све друге варијације од велике Милосаве па до мале Мице. Беше то заиста лепо друштво, јер пет младих, лепих девојака нису баш маленкост, тим пре за нашег господина Лазу, који вели, да би трећи дан умро, кад би нешто морао живети негде у Лозници, Ужици, или баш ма где изван Београда. Опростите му добри паланчани, не зна шта ради.

Читаоци ће већ питати, па како изгледа тај витез Лаза? Није шала, бити насловни јунак бар једне приповетке, ако