да је добио по леђима какву лојану масницу.

Тако наш Лаза поста одмах гимназијалац, „велики ђак“. А ту се тек отвара широко поље његовој ћуди. На скоро узавре сва школа као у ђавољем лонцу, као на Велзевуловом тигању. Уђоше у саобраћај читаве архиве љубавних писама, па приповетке, па „прикљученија“, да се броја не зна. Беше ту доста јунака, али јунакиња већ мање: укус се развија, избор се прави. Професори на муци, како да ухвате тога Ромог Дабу, што им пирка из некога кута свој паклени пламен међу њихове ђачиће. Покушаше и — ужас! — Код свакога нађоше но неколико подозривих ствари: прстенчића, гривница, бурмица, медаљица, а писама — е томе се броја не зна. Очиташе професори и поучише; ђаци се преподобили и главе оборили; само Лазица тамо у предпоследњој клупи окренуо се мало на страну, па, с