да им ко други буде младожења, јер нико други није умео тако лепо као Лаза шетати, разговарати, правити шалу, пољубити — ах, и пољубити — а то је тек важно у брачном животу. Треба да знате, да су се цуре баш и отимале да се удају, и другарице су завиделе оној, којој би та срећа у део пала, па чак и оне, што нису мариле за то; и њима некако није било баш право. Али је Лаза умео да умири и помири све, и мушкарце и девојчице, а то га је још више узвишавало. Он је био вечити младожења.

У десетој години пође наш младожења и у штолу, т. ј. у гимназију, јер му мама није дала да се меша са „свакојаком децом“ још док је млад и зелен, да научи н. пр. свакојаке речи, па чак и безобразне, говорити, да седи до сиротињске деце у једној клупи. Ах, како би било мами, кад би осетила да кадифени капутић Лазин заудара на бели лук или