и мирисни, колико су тврди и опори; брзо вену а све јаче стежу. Доле са њима, доле са сваком помисли на женидбу! Овако весело из дана у дан. То је живот, то је рај!

Тако је мислио Лаза и журио се кући. Па се једио на себе што је јуче био тако неразуман, управо глуп, те је купио и прстен за невесту. Ено сад гледа у тај прстен, па се руга и њему и себи.

Али само како ће се даље? запитао се, кад је кући стигао.

Лепо ће и лако ће; то бар није непостижно. Извиниће се болешћу код Ленке што је изостао данас, и околишиће непрестано с прстеном, јер, ако хоћемо право, он није ни заложио баш поштену своју реч за то. А оно, што је рекао Ленци, може се узети за згодну и срећну шалу, само ваља умети држати у нади сад и њу и родитеље. Код Славке ће отићи првом приликом. Ах, она је тако дивна, тако мила!