VII.
Кад се враћао кући, био је безбрижан и задовољан са собом. На Ленку није хтео ни помислити, а још мање на Славку. Он је мислио само о своме срећном животу, о златној слободи коју тако ужива и по сто пути је проклињао и саму мисао на женидбу. На што тај терет? на што контролу да нављачи сам на себе? Што да ограничава слободу своју? И та срећа, што чека човека као бајаги после тога, зар није овако већа, шаренија и примамљивија? Ко је крив извесним ништавцима, што су ограничени и духом и телом, те не знајући наћи се у томе узаврелом свету, траже спасења у браку? Брачни ланац да им среће и спасења да!? А не знају да брачна свећа брзо запали и кесу. Венчани венци нису толико зелени