да неко навалице спомиње поред њега те речи, које су му одмах у грудима одјекивале.

— Али хоће ли се остати довека само на томе?

— Та цео свет зар није створен од „ничега“ па је ипак нешто ма да се чини често да је ипак право ништа. Док је ту, све протестује против тога имена, а кад га нестане, онда чисто чујеш, како ти се руга, што си толико кратковид био, те не видео шта је било управ пред тобом: оно првобитно и последње ништа. Па ипак вештина од ништа начинити ишта и свашта зар не дрма васколиким светом данас? Наћи лава у зечијој кожи, Сократову мудрост у каквој дугоухој глави, парламентаризам у јату гусака, по шеширу пресудити шта мисли глава под њом и којој политичкој партији снује црне конце; — .зар није то од ништа направити прилично крупно ишта?