натера да чиним ту будалаштину? Ја да њу просим? То би тек била највећа глупост од мене.

Сад му се почеше понављати пређашње слике и на ново га узбунише. Изађе му Славка пред очи у свој дивоти; обузеше га исти осећаји, који мало пре. Али он је тако далеко од ње, а оно што је било, ето ништа је.

Каква је то реч ништа? — Какво је то расположење, што човека обузима, кад о њој мисли? — Лази се она учини као неки велики мехур од пене, који споља бљешти наспрам сунчаних зракова а изнутра је пун празнине. Он осећаше, да то ништа има у себи и да му је тешко од њега. Мало час се машао рукама за онај горостасни мехур, мислио да ће све на свету имати кад њега узима, па ипак сад види да се варао, јер ево све се у часу изгубило. Ништа и опет ништа! понављао је у мислима. Чинило му се као