— То је ужасно! изустише Ленка и Славка као из једнога грла.

— Грозно и нечувено, децо, рекоше матере њихове.

— Само извол’те сутра к мени, па ћете се и саме уверити, додаде Мица.

Славка одма обећа да дође с мајком, па моли и Ленку да и она дође. Она не може обећати, ма да жуди толико исто као и Славка, да се о том витезу разувери. Славка је била срећна, што бар нико не зна шта њу тамо гони, а Ленки је већ теже било пред другарицама.

— Али онда га треба и памети научити, рече Даринка.

— Постараћемо се, лепо ћемо се постарати, додаде Мица. Ако нико, — онда на мене баците ту бригу.

Сумрак се већ у велико спустио на земљу и гости захтеше да се разилазе. Није било никаквог узрока, да их домаћице задржавају, за то и одоше одма.