— То је невероватно Мицо, примети госпођа Лукићка. Теби се само то причинило.

— Причинило! О како би волела да ми се само причинило, ако ничег другог ради, а оно ради наше сироте Аријадне.

Истински и од срца је ово рекла, и погледавши на Ленку, очи јој се напупише суза.

— И ради мене, помисли Славка.

Ленка је ћутала као заливена. Није се макла с места. Једино што се променила, било је то, што је била необично бледа.

— Али, ви ми ипак не ћете веровати ма да се комедија још није свршила, настави Мица. Ви ћете ипак помислити да се варам, а можда чак и то, да хоћу и вас да варам. Али та госпођица беше сишла чак до врати за господином Лазом и ја сам врло добро чула њено „дођи сутра“ а одма за тим и његово „сутра!“