— Таман ја наспрам огледала, да заденем ето баш овај цвет у косу, кад ми се очи замакоше на сокак. И на моје највеће изненађење спазим тамо —

— Кога, за бога, викну Ленка, кад Мица застаде.

Једнога господина, који се учтиво и церекајући се клањаше некаквој младој жени, што беше на једном прозору према мени. Нисам је још никад видела у мом веку, и не знам кад се доселила тамо, где је пре седела наша добра Каја, код које смо се тако често лепо проводиле —

— Али остани на ствари, Мицо, опомиње је Даринка.

— Јесте, нисам никад ни снила ту госпођицу, жену, шта ли је, али сам господина често, врло често виђала.

— Кога господина? запиташе неколико њих.

— Тога, кога толико чекасте.

Наста опште ћуташе. Свакога изненадише те речи, па и онога, који им се надаше.