И заиста вара једну од њих, јер ови се људи тако искрено радују, тако су им лица осмешљива, очи веселе и ведре. Она све то тако лепо види својим рођеним очима, као год што је мало час слушала и гледала њега пред собом. Ко је преварен? ко је преварен? питала је у очајању сама себе.

— За бога, Славка, што си сетна? Само си ти невесела; пита је мајка.

Ништа, мати.

Није јој смела казати ни толико само, да је Лаза к њима долазио. То би је могло одати.

— Ти си назебла, па си у грозници. Немој крити, да не буде горе, наставља мати забринутим гласом.

— Али, веруј, мати, да ми ништа није. Не бих иначе ни долазила.

— Но добро, дете моје. Ево овде смо сви весели, па треба и ти да нам се развеселиш. Та скини већ тај огртач с рамена. Што га држиш једнако на себи,