убрља својим устима, што је он по њеном и својем дијалекту звао „пупи“. А после неколико година умео је то учинити и на сокаку. Засео би тај делија иза дирека на авлинским вратима, па би сваки дан, као паук мушице, вребао она мала створења у сукњицама, што се из школе враћају. Нашао је брзо и ортака за тај занат, кога је лепо научио, како да се влада; па кад би њих двојица засели с обе стране узана сокака, онда би за мале цурице то била права Скила и Харивда, од које је заман било чувати се. Било је ту често лепих поздрава, јер кад би цурице окушале узалуд брзину ногу, оне би онда дозвале језик у помоћ, а ту је већ лакше било бранити се. Могле су се чути кад кад и по које зурлице у том кобном теснацу, јер по нека девојчица имала је са свим друкчију матер, него што је била Лазина мати, па је сузних очију и кроз плач причала после својој матери, како