Али она не оста на столици. Неко осећање, које свакад обузима човека, кад учини нешто необично, чему не зна свршетка, обузе и њу. Преплашена од тога, што се тако изненадно зби, осуди сама себе у истом тренутку кад и учини то, па довативши сребрну кашичицу стаде лупати о шољицу, што је била на столу пред њом, и на глас викну млађе. На лупу долетеше двоје млађих изненађени, а она им само заповеди да носе нешто на поље, па се онда умири, и учини јој се да је сва плашња прође.

Лаза се беше посадио на противној страни у наслоњачу. Очекиваше шта ће следовати, а и сам беше изненађен Славкиним понашањем.

Али Славка одма за тим уста и потражи Воју, да је води тамо где је мајка.

Као пиле, кад га орао из облака поплаши, те потрчи матери под крило, тако се она тамо журила. Лази није могла ни