— Ви знате све, разумете све. Ја вам не умем ништа више рећи; — уздрхталим гласом одговараше Лаза сам на своје питање.

И заиста није више ништа ни рекао. Као какав витез кад противнику избије сабљу из деснице, па онда чека, да му се онај преда на милост и немилост, тако и он довативши левом руком и другу Славкину руку, снажно је притиште на прса и неколико врелих пољубаца стопише се у оно румено море на њеним ланитима. Он је загрли, а она одпустивши руке немоћна и савладана дрхташе и заплака се на његовим прсима. Био је срећан и он, али она много више осећаше, како се за један тренутак може срце опити свим милотама, које никакав сан не може замислити, никаква реч описати.

Беше јој као да не стоји на својим ногама кад његов загрљај олабави. Лаза то опази и посади је на столицу.