поста много руменије од онога цветка у коси. Пламен, што му већ од пола сахата плану у грудима, обузе га сад са свим. Он осети како му груди посташе тесне. Крв му јаче појури у снагу и он у истом тренутку беше пред Славком, маши јој се руке и једва умеравајући заталасан глас, запита је:

— Кад би знали? Кад би знали? —

Девојка ћуташе, па кад осети, како му се рука јаче припија око њене, а она, као голубица, на коју се кобац са висине спушта, плашљиво се окрете на другу страну и хтеде побећи са столице.

— Славка! викну Лаза и задржа је. Она оста окренута на другу страну и не смеде га погледати. Груди јој се силно таласаху, рука јој се отимаше из његове; лице погнуто облила румен, а очи — њих није могао Лаза никако угледати, ма да се трудио, да прочита у њима своју пресуду.