ваздуху. Можете мислити, како је ружи а како славују.

— Лепа слика, примети Славка.

— Али оставите ружу, нека се сама са собом разговара и нека сама себи мирише, кад је песма славујева узалудна. Што би ружа имала и што би хтела да каже, то би славуја само ожалостило.

— Шта све то значи? помисли Славка. Па ће онда додати:

— Кад бих знала за ту ружу —

— Али застаде. Лаза беше опет устао и почео шетати по соби узбуђен. У том часу беше окренут на другу страну. Заста у ходу и питаше:

— Кад би знали? —

Али Славка ћуташе. Оп се окрете, погледа је, а она оборила главу и гледа преда се. Беше забуњена и готово се кајала за последње три речи, што их је непажљиво изустила. Лаза јој није сагледао очију, али је опазио, како јој лице