говорити шта хоће, колико год хоће и како год хоће. Мисли су човеку најбољи другар, највернији пријатељ и најпоузданији секретар. Никад оне не ће оставити човека, пратиће га и по пустарама африканским и по леду сибирском, и дневи и ноћи, у друштву и самоћи; вазда су му тако поверљиве, вазда тако пријатељске. Зар није тако, госпођице?

Славка пажљиво слушаше ове живе речи. Запечаћена уста Лазина збацише неприродни, наметнути оков и гле како лепо зборе!

— Тако је, у свему тако, господине Лазо.

— Па онда ми не замерајте, кад и с тим другарем и пријатељем учиним по једно „рандеву“, кад оно, што ником не могу открити, њему поверим; а знате, како је мучно, кад човек нема коме да се за добро похвали а на зло пожали.